Tončo Ivešić: Šoferska je tuga pregolema

Begovhansko predvečerje. Sjedim pod šeftelijom, ubirem sa grane nekoliko slatkih plodova i redam ih po stolu.
Ušima ‘kontrolišem’ brzo švicarsko kuhalo i čekam da čvakne.

Radujem se kafi-odmoruši, uz koju počinje uhodani ritual “konak sa urankom na selu”.
I flora i fauna se trude da lijepa razbibriga krene. Nepoznata, šarena maca, došla da vidi, ima li kakvog ‘salama-selameta’. Da joj ne iznevjerim očekivanja, počastim je hrenovkom iz frižidera. Jede s apetitom pa povremeno zastane, zapilji očima u mene, kao da mi poručuje: ” Hvala ti, ali, srčeš tu kafu ko neka teška seljačina!”
………
Dole, na magistralnom putu, uz čudno lupetanje, staje kamion.
Čujem psovke, one prave bosanske, kojima se Bošnjo najlakše oslobađa pritiska u glavi i koje koristi u rješavanju svakog ozbiljnijeg problema.

• Halooo, ba…ama, nisam još ni došo do Vranduka, jebo te Vranduk! Evo me kod one stare lokomotive! Da mi je kako dokrljat do Zenice, al’ kako ću kad sve klapa i visi ko…da ne kažem šta! Hajde, eto, da znaš zašto kasnim! Moram se sad sam snalazit! Aj, zvaću te kasnije!
  ……….
• Dobarvečer ili akšamhajrulah, ljud'no, izvini što smetam! – govori dolazeći mlađi čovjek u majici na kojoj piše – Messi!
  Odmah mi simpatičan; vidim, zna ko je kralj fudbala.
• Može vala i jedan i drugi pozdrav! Sve sam čuo – imaš belaj!
  Haj’ sjedi, popij kaficu! Smiješ li i jednu pivicu?
• Joj, fala ti…radije bih da mi, ako imaš, daš kakve žice. Lonac od auspuha mi tandrče, bojim se da ne otpadne skroz. Vozim brašno u Travnik, već kasnim, a i tunel me još čeka. Sve mi se zgadilo!
  Nađoh u garaži poduži komad kabla za struju, uzeh bateriju iz gepeka pa zajedno siđosmo do kamiona i rješismo problem.
• Eto ga, izdržaće do majstorovih ruku! – kažem zadovoljno.
• Živio ti meni sto godina, ljud'no! Prolazim ja ovuda često i prvi put kad te vidim, svrćem na kafu.
  Pope se u kabinu, upali motor i pritisnu sirenu. Odjeknuše okolna brda. Mahnu za pozdrav, krenu i nestade u mraku.
  ………..
  Mjesec dana kasnije…
  Lašvanski kanjon, restoran “Florida”. Na parkiralištu zaključavam auto, sa štapom, mrežom i priborom krećem prema rijeci…i onda čujem:
• Halo, brko! Ma, jes’ to ti, Allaha ti?
• Ooo, đe si šoferčino – podviknem prepoznajući ga – izgleda da sam opet ja! Visi li opet nešto?
• Ma jok! Sve je ko curica! Prepoznah i tebe i auto, pa smotah ovdje gore…eno mi kamiona! Sad ćemo mi ovdje popiti i kafu i pivu, da znaš! E, onda ti ganjaj ribe, a ja idem dalje.
  Prijatan i prijateljski sat vremena razgovora…o životu, malerima, Vranduku, ribolovu…i naravno, o Messiju.

Tončo Ivešić