Red je da se kaže …

Red je da se kaže, jer život pod opsadom u opkoljenom Sarajevu – obilježio me za čitav život.

Kada sam sa kanisterima išao po vodu, na jedan izvor negdje oko Mojmila, te neke davne 1994. artiljerijska vatra tukla je neselektivno po Švrakinom selu i svim fazama Alipašinog Polja. Nije bilo struje, nije bilo hrane a svaki pređeni korak bio je pobjeda…

Hajde, da sada ne prelazim u patetiku.
Prošetajmo malo do prve linije, Stup II – gdje se branilo (i odbranilo) Sarajevo, sa najhrabrijom 102. motorizovanom brigadom u kojoj sam proveo većinu rata. I tamo je bilo slično kao i na Alipašinom ali prkos, snaga, elan, drugarstvo, humanost i dobri ljudi dokazali su da se može protiv granata i bombi.

Da ne dužim previše, hoću da kažem da susosjećam sa opkoljenim u Gazi, sa Palestinom po kojoj padaju bombe, sa svima onima koji večeras i svih ovih noći trpe teror Izraela, terorizam onih koji iza haubica “hrabro” pucaju po Palestini, ubijaju civile, ruše bolnice a od subote prijete da će i dalje ubijati.

Ne zanimaju me lajkovi, tek da ostane trag i da se zna na čijoj sam strani. Znam da im večeras ova moja kolumna neće pomoći, ali moram da kažem da sam uz njih, uz Palestinu i nedužne koje ubijaju. Gade mi se oni koji podržavaju izraelsku silu koja će jednoga dana prestati da postoji. Uvjeren sam da smo veća sila mi koji podržavamo pravdu, sila veća od njihovih mašina, dronova, tenkova, topova…

C.U.